
V roku 2011 doktor Wiliam Davis, amerikansky kardiolog, opublikoval knigu "Dieta bez pšenicy". Čitajte začatek knigy...
Jesli pregledate stare albumy familijne, so svoimi rodičami, dedkami i pradedkami, može uvidite fakt že vse ľudi su tonki. Ženy nosili suknie v razměre 38, a mužy imali 80 centimetrov v pojase. Nadmirnu vaga mierono v nekolikych kilogramach, obezity ne bylo vobšče. Toŭste děti? Nikdy. Pojasy 106 centimetrov? Ništo jako to. Deviatdesiat kilogramove tinejdžery? Sigurno ne.
Čemu ženy iz let 50 i 60 minulego věka, byli bolje tonke než dnešne, ktore vidime na plažach, v magazinach, i v našych vlastnych zerkalach? Ženy iz tych let važily 50-55 kilogramov a mužy 70-80. Dnes musime nosiť 20-30 kilogramov viče.
Naše mamy i babky ne trenovali mnogo. (Bylo to tak nedobre kak "brudne myslenie" v kostele abo cerkve). Koliko razy vidieli ste kedy vaša babka ide do lesu běžet 5 kilometrov? Moja mama cvičila kedy myla schody. Dnes ja idu vonku i vidim desiatky žen ktore bežaju. Vidim to, što 50 let nazad ne bylo vobšče. Odnak každy rok ma stavamy se bolje i bolje toŭsti.
Moja žena to triatlonistka, zatom každy rok ja mogu vidieť supernictvo v tom ekstremalnom sporte. Triatlonisty trenuju dolge miesace i leta aby zakončiť gonku 4 kilometrov plavania, 90 kilometrov rovera i 20 kilometrov běga. Samo učastvovanie v tom to veliky uspiech ktory potrebuje nekoliku tysiačy kilokalorii.
Čemu zatom večšina amatorskich sportsmenov ima nadmirnu težu? Je to vobšče divne že ti ľudi imaju dodatne petnast, osemnast ili dvadeset kilogramov.
Ako užijeme normalnu logiku, sportsmeny trebuju viče cvičiť abo menje jesti aby znižiť težu. A ja choču dokazať že problem ktory oni imaju to ne je cukar abo tuk, ni oleje, ni televizor, ni internet, ni konec selskogo života. Jest to pšenica, abo to, što dnes prodavane jest po imenu pšenica.
Okazuje se že to što dnes jedame jako chleby ciabatta abo glazurovane torty to produkt genetičnych eksperimentov iz drugej poloviny XX věka. Dnešna pšenica a pravdiva pšenica to genetično tak kak šimpanze i človiek. Chotia naši humanoidalni tovaryši imaju 99% našich genov, imaju takže bolje dolge ruky, mnogo viče vlasov i menje šans vygrania s nami v šachy.
Očevidno umiete uvidieť ove 1% raznicy. Dnešna pšenica razlikuje se od starodavnej pšenicy ješče bolje.
В року 2011 доктор Вилям Давис, американскы кардиолог, опубликовал книгу "Дєта без пшеницы". Читайте зачатек книгы...
Єсли прегледате старе албумы фамилийне, со своими родичами, дедками и прадедками, може увидите факт же все льуди су тонки. Жены носили сукнє в размєре 38, а мужы имали 80 центиметров в поясе. Надмирну вага мєроно в неколикых килограмах, обезиты не было вобще. Тоўсте дєти? Никды. Поясы 106 центиметров? Ништо яко то. Девятдесят килограмове тинейджеры? Сигурно не.
Чему жены из лет 50 и 60 минулего вєка, были болє тонке неж днешне, кторе видиме на плажах, в магазинах, и в нашых властных зеркалах? Жены из тых лет важилы 50-55 килограмов а мужы 70-80. Днес мусиме носить 20-30 килограмов виче.
Наше мамы и бабкы не треновали много. (Было то так недобре как "брудне мысленє" в костеле або церкве). Колико разы видєли сте кеды ваша бабка иде до лесу бєжет 5 километров? Моя мама цвичила кеды мыла сходы. Днес я иду вонку и видим десяткы жен кторе бежаю. Видим то, што 50 лет назад не было вобще. Однак кажды рок ма ставамы се болє и болє тоўсти.
Моя жена то трятлонистка, затом кажды рок я могу видєть суперництво в том екстремалном спорте. Трятлонисты треную долге мєсаце и лета абы закончить гонку 4 километров плаваня, 90 километров ровера и 20 километров бєга. Само участвованє в том то великы успєх кторы потребує неколику тысячы килокалории.
Чему затом вечшина аматорских спортсменов има надмирну тежу? Є то вобще дивне же ти льуди имаю додатне петнаст, осемнаст или двадесет килограмов.
Ако ужиєме нормалну логику, спортсмены требую виче цвичить або менє єсти абы знижить тежу. А я хочу доказать же проблем кторы они имаю то не є цукар або тук, ни олеє, ни телевизор, ни интернет, ни конец селского живота. Єст то пшеница, або то, што днес продаване єст по имену пшеница.
Оказує се же то што днес єдаме яко хлебы цябатта або глазуроване торты то продукт генетичных експериментов из другей половины ѮѮ вєка. Днешна пшеница а правдива пшеница то генетично так как шимпанзе и чловєк. Хотя наши хуманоидални товарыши имаю 99% наших генов, имаю также болє долге рукы, много виче власов и менє шанс выграня с нами в шахы.
Очевидно умєте увидєть ове 1% разницы. Днешна пшеница разликує се од стародавней пшеницы єще болє.