Roman Mavrin 16.03.2026
Može li medžuslovjansky jezyk byti jezykom literatury? Povědka Aleksija Bernata “Nehaj nas nesut běle oblaky” daje odgovor na to pytanje.
V historiji medžuslovjanskogo jezyka malo jest momentov, ktore možno napravdu nazvati prělomnymi. Pojavjenje knigy “Nehaj nas nesut běle oblaky” jest, prinajmenje za mene, jednym iz takyh momentov. Hot povědka v prvoj versiji byla napisana na poljskom jezyku i potom prěložena do etimologičnogo medžuslovjanskogo, ona, verojetno, jest prva samostojna beletristična kniga, ktoru možno čitati na medžuslovjanskom jezyku. V tom smyslu jej kulturna važnost jest těžko polno ocěniti.
Dějanja povědky počinajut se v dobu Věčnoj Zimy — katastrofy, ktora prinesla neprěstanny sněg i hlad v kraj okolo sela Bělozorje. Selo trpi od tajemnoj zimy uže vyše než jedno i pol lěta, i ljudi ne znajut, či ide o zloj magiji, božskoj kaznji ili o naslědku starodavnyh dějanij. Glavny personaž jest Nahoslav — lovitelj iz togo sela, ktory ide do grada Kamenograda prositi pomoč u svojego prijatelja Britomira. Avtor postupno razkryvaje čitatelju kosmologiju, v kotoroj sut prisutne slovjanske božstva, starodavne mitične motivy i ideja mnogih světov, sjedinjene v jednu veliku strukturu bytija.
Jedna iz silnyh stran knigy jest atmosfera. Grad Kamenograd, krčma, mokre ulice, nočne besědy i šum dožda sut opisane s takoju živostju, že čitatelj bez usilija može jasno prědstaviti sobě svět povědky i jego ustroj. Avtor uspěšno kombinuje elementy epskoj fantastiky s detaljami vsakodennogo života, čto pridavaje povědke osobito čutje realnosti.
Razuměje se, kniga ne jest bez slabosti. Poněkogda ritm povědanja spomaljaje se, osoblivo v dialogah, ktore by mogli byti nemnogo dinamičnějši i raznorodnějši.
Najvažněje jest, že taka rabota odkryvaje novu perspektivu: ona pokazyvaje, že medžuslovjansky jezyk može byti ne jedino srědstvom komunikacije medžu Slovjanami, ale takože jezykom literatury i umětničskogo povědanja. Možno nadějati se, že podobne knigy budut pojavljati se ponovno, a medžuslovjansky jezyk može v budučnosti razviti se kako polnocěnny i polnopravny literaturny jezyk.
Nehaj medžuslovjanska sila bude s vami — i nehaj medžuslovjanska literatura bude s nami.
Може ли меджусловјанскы језык быти језыком литературы? Повєдка Алексија Берната “Нехај нас несут бєле облакы” даје одговор на то пытанье.
В хисторији меджусловјанского језыка мало јест моментов, кторе можно направду назвати прєломными. Појавјенье книгы “Нехај нас несут бєле облакы” јест, принајменье за мене, једным из такых моментов. Хот повєдка в првој версији была написана на польском језыку и потом прєложена до етимологичного меджусловјанского, она, веројетно, јест прва самостојна белетристична книга, ктору можно читати на меджусловјанском језыку. В том смыслу јеј културна важност јест тєжко полно оцєнити.
Дєјаньа повєдкы починают се в добу Вєчној Зимы — катастрофы, ктора принесла непрєстанны снєг и хлад в крај около села Бєлозорје. Село трпи од тајемној зимы уже выше неж једно и пол лєта, и люди не знают, чи иде о злој магији, божској казньи или о наслєдку стародавных дєјаниј. Главны персонаж јест Нахослав — ловитель из того села, кторы иде до града Каменограда просити помоч у својего пријательа Бритомира. Автор поступно разкрываје читателю космологию, в которој сут присутне словјанске божства, стародавне митичне мотивы и идеја многих свєтов, сјединьене в једну велику структуру бытија.
Једна из силных стран книгы јест атмосфера. Град Каменоград, крчма, мокре улице, ночне бесєды и шум дожда сут описане с такою живостю, же читатель без усилија може јасно прєдставити собє свєт повєдкы и јего устрој. Автор успєшно комбинује елементы епској фантастикы с детальами всакоденного живота, что придаваје повєдке особито чутје реалности.
Разумєје се, книга не јест без слабости. Понєкогда ритм повєданьа спомальаје се, особливо в дјалогах, кторе бы могли быти немного динамичнєјши и разнороднєјши.
Најважнєје јест, же така работа одкрываје нову перспективу: она показываје, же меджусловјанскы језык може быти не једино срєдством комуникације меджу Словјанами, але такоже језыком литературы и умєтничского повєданьа. Можно надєјати се, же подобне книгы будут појавльати се поновно, а меджусловјанскы језык може в будучности развити се како полноцєнны и полноправны литературны језык.
Нехај меджусловјанска сила буде с вами — и нехај меджусловјанска литература буде с нами.